PAGANSKI IMPERIJALIZAM

Pre objavljivanja Paganskog imperijalizma, Evola je zapravo bio više zainteresovan za filozofske i duhovne teme. Pošto je filozofski idealizam bio dominantan u Italiji u to vreme – Đovani Đentile i Benedeto Kroče bili su mislioci svetske klase – Evola je naučio nemački kako bi proučavao velike nemačke idealističke filozofe 18. i 19. veka. Takođe se bavio orijentalnom filozofijom, posebno Tao Te Čingom Lao Cea, kao i Tantra jogom koju je napisao britanski autor Džon Vudrof. Iako je Evola danas možda najpoznatiji po navodno ekstremnim političkim stavovima, oni su zapravo činili mali deo njegovih interesovanja. On svakako nije bio politički aktivista, jer je odbijao da se pridruži bilo kojoj političkoj stranci ili pokretu. Ipak, njegove knjige o budizmu, tantra jogi, hermetizmu, taoizmu, seksualnosti i tako dalje, imaće trajnu vrednost, više od njegovog političkog ili društvenog komentara. Dok je Benito Musolini pokušavao da nađe italijanski identitet u Katoličkoj crkvi, Evola je, s druge strane, tražio identitet Italije u paganstvu starog Rimskog carstva. To mu je bila motivacija za ovu knjigu. Gledajući unazad, naslov je pogrešan, a Evola je kasnije sugerisao da bi precizniji naslov bio „rimska tradicionalnost“, a ne „paganski imperijalizam“. Knjiga je prvobitno objavljena u dva izdanja. Godine 1928. izašlo je italijansko izdanje, ali je ono imalo minoran uticaj na fašistički pokret, tako da je Evola ostala prilično marginalna figura. Pošto je to izdanje bilo smatrano specifičnim za tadašnje prilike u Italiji, sa referencama davno zaboravljenih novinara, danas za nju postoji ograničeno interesovanje. Međutim, drugo, u velikoj meri revidirano, izdanje je pripremljeno za objavljivanje u Nemačkoj 1933. godine pod naslovom Heidnischer Imperialismus. To izdanje je postiglo mali uspeh u Nemačkoj, gde je Evola pogrešno viđen kao vođa značajne struje unutar fašizma. Njegovi stavovi su bili usklađeni sa „konzervativnom revolucijom“ koju je motivisao Meler van den Bruk. Nemačko izdanje je objavljeno pre dolaska nacionalsocijalista na vlast, pa se ne može čitati kao protonacistički tekst. Upravo suprotno, budući da se Evola protivio biološkom determinizmu nacionalsocijalista. Ipak, knjiga je bolje prihvaćena u Nemačkoj nego u Italiji. Neki pojmovi su morali da se omekšaju nemačkoj publici. Na primer, Evolina oštra kritika protestantizma ne bi bila na mestu. Zatim je morao da spoji ideal povratka u romanstvo sa nordijsko-germanskom tradicijom. Tako je isticao „dva“ orla: rimskog i nemačkog. Postoje tri glavne teme koje bi odjeknule nemačkoj publici: gibelizam, Niče i hijerarhija. Gibelizam je bio ideja da je država vrhovna, a da je crkva njoj potčinjena. Za razliku od rimokatolicizma, koji crkvu smatra vrhovnom, luteranizam je smatrao suprotno. Ničeova kritika zapada bila je prilično uticajna u to vreme, a ideal hijerarhije našao je dom u pruskom mentalitetu. Ekumena i srednji vek Rimsko carstvo je predstavljalo ekumenu, ili civilizovani svet. Nije obuhvatao celu Evropu, ali je obuhvatao oblasti koje su sada poznate kao Turska, Bliski istok i severna Afrika. Dakle, ono rimsko tradicionalno nije bio ko-ekstenzivno sa Evropom. Međutim, Evola je bio zainteresovan za ujedinjenje nordijske i rimske tradicije. Za to je morao da se okrene srednjem veku, koji je nazvao poslednjom od velikih arijevskih civilizacija, posle vedske, persijske i rimske civilizacije. Tada bi mogao da govori o evropskom identitetu, ili bar u meri koliko je obuhvatao Severnu i Zapadnu Evropu. Evola je tada razlikovao katolicizam od samog hrišćanstva, pošto je, kako je tvrdio, prvo još uvek zadržalo suštinski rimske elemente. U intervjuu 1967. Evola je rekao: „Govoreći o hrišćanstvu, često sam koristio izraz „religija koja je preovladala na Zapadu“. U stvari, najveće čudo hrišćanstva bilo je to što je uspeo da se afirmiše među evropskim narodima, uzimajući u obzir čak i dekadenciju u koju su zaronile brojne tradicije ovih naroda. Ipak, ne smemo zaboraviti slučajeve u kojima je hristijanizacija zapada bila samo površna. Osim toga, ako je hrišćanstvo, bez ikakve sumnje, izmenilo određene evropske vrednosti, postoje i situacije u kojima je hrišćanstvo oživelo te vrednosti, ispravljajući i menjajući sebe. U suprotnom, katolicizam bi bio nezamisliv u svojim različitim „rimskim“ aspektima. Na isti način bi deo srednjovekovne civilizacije bio nezamisliv bez pojava kao što su veliki viteški redovi, tomizam, izvesni misticizam visokog nivoa (npr. Majster Ekhart), duh krstaških ratova, itd. Iako se to vreme smatra „dobom vere“, ti „rimski“ elementi su napušteni, ili su, u naše vreme, potpuno uklonjeni. Krstaški ratovi su sramota, viteški redovi su obezvređeni, tomizam više nije dominantan, a nemački mistici su predmet proučavanja, a ne ličnosti koje treba slediti, Otuda bi „et cetera“ uključivalo, na primer, Dantea i feudalni sistem, takođe i cehovski sistem kao alternativu i komunizmu i kapitalizmu. Iz Predgovora