SLOVENSKA MAGIJA: Balkanski kultovi

Knjigu koju vam predajem na uvid pripremala sam sa izuzetnim zanimanjem i zadovoljstvom. Živela sam nekoliko godina u Srbiji, putujući kroz delove Balkanskog poluostrva koje naseljavaju južni Sloveni, sve do granica sa Grčkom i Albanijom. Narodna medicina, o kojoj sam saznavala na ovim putovanjima pripada dolini reke Morave u Srbiji, istočnoj i centralnoj Bosni, dolini reke Lim, južnoj Dalmaciji, delovima Crne Gore i Makedonije. Za sve to vreme mogla sam da zapazim i mnoge karakterne osobine i posebne običaje ovih naroda. Jedna od osnovnih karakteristika ljudi iz ovih krajeva je izuzetna sposobnost da se u svakom trenutku prilagode najrazličitijim promenama životnih uslova. Ta njihova vitalnost se uglavnom oslanjala na tradiciju, zdrav razum i lično iskustvo. Njihovu životnu filozofiju možda najbolje opisuju dve tipične uzrečice: “u nevolji i hrom će da zaigra”, ili “bolje da ti žališ nekog nego da neko žali tebe”. Tipično je, takođe, da se starci na samrti uglavnom ne žale, već se sami pripremaju za poslednji čin, kao što se i umrlo dete više ne oplakuje pošto se rodi drugo. Većina narodnih rituala, na ovaj ili onaj način, gotovo uvek imaju neke veze sa zdravljem. U bolesti se pokazuju uobičajena osećanja prema bolesniku, od potpune ravnodušnosti do sažaljenja, što je karakteristično za ljude koji žive u teškim uslovima… Lekar u ovim oblastima treba da bude osoba sa puno takta. Ranije je pacijent, sa minimumom zdravstvene kulture, umeo da popije lek zajedno sa hartijom u koju je bio zamotan. Čula sam i priču o nekoj ženi koje je popila bocu bezbojnog, gotovo bezukusnog leka i nastavila da pije vodu iz nje, misleći da je i ranije u njoj bila voda. Uobičajeno je da pacijent zadrži ostatak leka posle ozdravljenja i daje ga drugim članovima porodice u slučaju da se razbole, a da pre toga nisu konsultovali lekara. Prepisani recepti se nose kao talisman, stavljaju umesto flastera, pa čak i gutaju sa vodom.