SNJEŽNA KRALJEVNA

Danima je padala neka dosadna i ledena kiša koja se potom ledila na tlu, pa je cesta postala opasno klizalište. Mali Ivica gledao je kroz prozor ljude koji su hodali oprezno, kao po jajima, a onda bi se svako malo slučajni prolaznik poskliznuo, počeo lamatati rukama, vrećicama, torbom, sve samo da zadrži ravnotežu i ne tresne svom snagom na klizavi kolnik. Jer posljedica je, znate već - gips! Ajedan drugi Gips, nervoznoje hodao stanom. Gips bijaše nadimak Ivičina oca koji se zapravo zvao Ante, ali gotovo nitko nije ga zvao imenom. Svi su ga zvali Gips. Svaki tren krenuo bi do telefona, gledao u slušalicu, nekoliko puta čakje i okrenuo dva - tri broja, ali je onda, kao da se boji, opet brže bolje spustio slušalicu. „Tata, zašto jednostavno već ne nazoveš taj broj?" upita ga mali Ivica koji gaje u čudu gledao, ne shvaćajući zašto tata jednostavno ne nazove i sazna to što ga toliko muči. Tata obično nije bio plašljiv, dapače bio je najhrabriji tata na svijetu. Upuštao se u takve opasne avanture od kojih bi malog Ivicu prolazili trnci. Obožavao je sve tatine pustolovine i tata muje bio uzor. ,,l ja ću biti tako hrabar i neustrašiv kad narastem!" često je znao govoriti. ,,Samo da već jednom narastem!" bio je nestrpljiv. A nestrpljiv je bio i Gips. „Taj telefon nikako da zazvoni!" ljutio se. „Ah, da... "sjeti se lvica. Pa tata je čekao da se mama javi iz bolnice, naime, trebao je dobiti bracu ili seku....